čet, 17. veljače '05 u 00:49
I DT koristi hammondice.
Što se tiče DT-a, da ti kažem... Isprva su mi bili najjači zbog tehnike. Mislim ono, nemreš im nać slabu kariku, a ni najjaču, je su svi najjače.
Ali, sada mi to više i nije tako važno. Naravno da se još uvijek divim njihovoj tehnici, no sada je tu i uživanje u njihovoj domišljatosti što se tiče melodije, harmonije, ritma i kompozicije istih, a to baš daje, ne bih rekao emotion, nego passion.
Pogledaj recimo pjesmu Anna Lee - pjesma je čak, moglo bi se reći, jednostavna, ali ja sam svaki put u nebesima kad ju slušam. Maltene, da ju na Trgu zapjevam kad mi se nađe u discmanu.
Ako ti se ikad svidi jazz, vjeruj mi, prog i DT će ti bit D best, jer upravo je DT mješvaina proga, (hard) rocka, neoklasičnog metala i jazza - da.
A ono što dokazuje da bend ne cilja samo na tehniku, jest i Portnoyeva izjava da DT ima svoju metalnu (
), progresivnu i melodičnu stranu, a da fan koji ih kompletno shvaća voli sve tri strane. Kaj mogu, kad imam DT-ove DVD-e s commentaryima.
I da, meni je uzor John Myung, a životni cilj mi je kupit Yamahu kakvu ima on, otić na njihov koncert i dobit Myungov potpis na bas. Onda me Paplatine može spržit.